Poremećaj ličnosti-psihopatija i narcizam
Šta je narcizam?
Narcizam je ljubav prema sebi, ljubav prema vlastitoj ličnosti. Većina ljudi u manjoj ili većoj meri voli, ceni i poštuje sebe. U tom smislu većina ljudi ima zdravu dozu narcizma. To se smatra potpuno normalnim i korisnim po mentalno zdravlje. Umerena doza samoljubavi potrebna nam je da bi smo imali pozitivnu sliku o sebi i da bi smo imali kapacitet da volimo druge osobe. Kako da budemo u stanju da volimo druge ako nismo u stanju da volimo sebe. Međutim, preterna samoljubav, izopačeni narcizam se smatra psihopatološkim fenomenom, patološkom crtom ličnosti.
Karakteristike patološkog narcizma
Narcis (osoba koja ima patološki izraženu crtu narcizma) stvara lažni grandiozni self (sliku o sebi) koji karakteriše doživljaj omnipotencije (svemoći), preteran ponos, izraziti perfekcionizam, jak motiv za postignućem, održavanje vlastitog samopoštovanja manipulacijom, eksplatacijom i podcenjivanjem drugih. Ovaj lažni self predstavlja samo kompenzaciju onoga što čini istinski self narcisa. Istinski, pravi self narcisa odlikuje negativna slika o sebi, oblije narcističkih povreda (odbacivanja od strane voljenih osoba u detinjstvu i kasnije tokom razvoja ličnosti), osećaj praznine, nisko samopoštovanje, bes i depresija. Narcis konstantno pokušava da održi svoju grandioznu sliku o sebi kako bi se zaštitio od osećanja slabosti, bola i fragmentacije lažne slike o sebi koju je u odbrambene svrhe izgradio/la. Međutim to je teško ostvariv cilj u realnosti, zbog čega ponekad može doći do dekompenzacije (pucanja) lažnog selfa. Kada lažni kompenzatorni self narcisa napukne pod pritiskom realnosti osoba pokazuje veliku ranjivost za stid ili poniženje i osećanje bezvrednosti. Često se javlja depresivnost koja može biti udružena sa hipohondrijskim preokupacijama, psihosomatskim tegobama, anksioznošću i osećanjem praznine.
Lečenje
Kako generalno poremećaje ličnosti, tako i narcisoidne pacijente, veliki broj stručnjaka smatra neizlečivim pacijentima koje je bolje izbegavati, što zbog toga što su nezgodni sagovornici, što zbog svoje “teške naravi” stoga ne čudi da oni koji se prihvate rada sa njima bivaju okarakterisani ili kao zvezde eksperti u svom poslu ili kao mazohisti u struci.
Smatra se da terapeut mora biti dobro informisan i edukovan kako bi mogao da napusti određenu teoriju i da se približi svakom pojedincu na mestu gde se on nalazi, a ne da pokušava da ga uklopi u bilo koju od teorija.
Cilj psihoterapije je da se narcisoidnom klijentu omogući da ponovo doživi sebe kroz jedan prihvatajući odnos, te da u sebi nađe prostor i za drugog. Takođe i da se njegovo Ja osnaži dovoljno da može egzistirati zdravo u Ja-Ti odnosu, što bi odagnalo suštinski osećaj usamljenosti.
Zaključak
Današnja kultura se generalno smatra narcističkom (pa i graničnom). Narcizam nije drugo ime za sebičnost, a mesto su mu danas ustupili nekada jako česti opsesivno kompulsivni poremećaji, neuroze i fobije. Teorija primarnog narcizma tera nas da vidimo svu bol separacije koja počinje na samom rođenju, kada dete dolazi na svet nespremno da se samo o sebi brine te potpuno zavisno od druge jedinke odnosno majke, što je apsolutna neminovnost ovog života, i sve probleme koje to kasnije može izazvati